Radim u jednoj velikoj firmi. Većina mojih kolega je starija od mene oko 20 godina pa naviše. Veoma destruktivna atmosfera puna sujete i zavisti. Dok se nisam zaposlila i dok sam se vrtela u svom svetu i svetu svojih prijatelja, mislila sam da smo svi mi slični na neki način. A onda se zaposliš i vidiš bazu našeg društva, vidiš sve one ljude o kojima čitaš u novinama i ne veruješ da postoje. Tako degradirani, bez poleta, psihički ubijeni. Životi su im tako sivi, svode se na par stvari. Svi redom su opsesivno kompulzivni, neki u blažem, neki u težem obliku. 10 % zaposlenih radi, ostali igraju igrice ili rade jedan mali zadatak ceo dan, kako bi nadređeni videli da oni rade. Bez elana, novih ideja, kreativnosti. Pregršt opravdanja i spuštanja na Zemlju. Ali ja ne želim da budem takva. I dalje sam tu gde jesam. Uglavnom zbog mojih dečaka i materijalne sigurnosti. Verujem da su i oni tako počeli. Nisu smeli da daju otkaz jer su imali porodice. A onda su stalno povlačili crtu tolerancije koju su isto tako stalno prelazili. Nadam se da se razlikujem od njih. Imam svoj cilj i razlog zašto sam tu gde jesam. I ima još nešto što mi daje dodatnu sigurnost – ne plašim se otkaza! I dolazim do ključnog momenta. Dragi ljudi, svi vi koji ovo čitate, a niste zadovoljni svojim poslovima, iskoristite slobodno vreme na sledeći način:
- Preispitajte sebe i šta najviše u žiovtu volite da radite.
- Sačinite spisak stvari koje volite
- Pokušajte da zamislite svoju ličnu firmu u kojoj sprovodite vašu ideju
- Počnite sa istraživanjem šta vam je sve potrebno da biste ostvarili svoju ideju i napravite detaljan biznis plan.
- Dajte svojoj firmi neko lepo ime i uradite logo.
Sada, kad imate kompletno odrađen biznis blan vaše ideje snova, odštampajte ga, stavite u fasciklu za „ne daj Bože“, i vratite se svom poslu. Sada niko neće moći da vas malretira. Niko neće moći da vam preti otkazom. Vi imate alternativu!
Da li i vi, kao i ja osećate da se nalazimo u toku jedne revolucije? Ona je tiha, nema neke značajne simbole kao hipi pokret i sl. Ne može se čak ni definisati kao revolucija, već možda bolje kao jedno zasićenje. Zasićenost stvarima kao što su novac i njegova potrošnja.
Biti milioner u današnje vreme, nije tako teško. Pogledajte samo oko sebe. Možda je teško biti tajkun, ali kad zaradite prvo milionče sve ostalo ide lako. Da li su ovi milioneri virtuelni? Moje pitanje je, kad bi neko želeo da podigne sav taj novac sa bankovnih računa u isto vreme, da li bi došlo do inflacije? Nameću nam svoje mišljenje, drže monopol, puštaju nas da se vrtimo u krug, da imamo iluziju da biramo, jer zapravo biramo između onog šta nam oni bace u kavez.
Sledeća stvar koja me brine je neobrazovanost današnje mlade populacije. Jedan pisac je skoro izjavio da ga ne brine da li će književnost umreti. Ne. Sigurno će uvek biti ljudi koji će čitati, ali naša deca, zarobljena u virtuelnom svetu, bez želje i glađu za čitanjem knjiga, jer su im informacije lako dostupne, postaju buduće lako kontrolisana masa. Bez svog stava nastalog građenjem ličnosti istraživanjem i čitanjem, teško da će biti inicijatori nekih novih ideja. I što je najjezivije moći će lako da se kontrolišu. Možda čovečanstvo zaista teži jednoj ravnoj liniji.
I konačno, ako sam ja svesna ovoga, sigurno je hiljade njih već uvidelo ovo, pa prirodno postavljam sebi pitanje: da li je tiha revolucija već krenula? Možda mnogo volim ljude, pa ne želim da prihvatim realnost, a možda je zaista želja za posebnošću i individualnošću veća od ove lažne koju nameću mediji, po kojoj smo svi nešto posebni, a zapravo na višem nivou tako isti. Dakle, odstupimo! Na nama je da razrešimo ovo! Ne ostavljajmo to budućim generacijama. Mi smo ti koji predstavljamo vezu između onih starih, konzervativnih i ovih novih neonskih. Sve je na nama! Pokrenimo se!
Kada pišem nemam jasnu predstavu kuda idem. Nemam definisan početak i kraj. Ni radnju. Moji junaci žive svoje živote, šapuću mi. Ja samo osluškujem i zapisujem. Sa snovima je slično. Ni oni nisu moji. Tu i tamo nešto uspem da odlučim, ali uglavnom se oko mene dešavaju stvari, upadam u situacije ne razmišljajući. Čak me i u snovima napada savest, pa polovinu sna provedem razmišljajući u šta sam to upala. Osećam veliki pritisak i gušim se. Saznala sam juče da moram da popričam sa sobom na sledeći način: potrebno je da maksimalno materijalizujem onu drugu osobu u sebi, tj. polovinu koje se plašim, da je zamislim na stolici preko puta moje i popijem kafu sa njom, potpuno je objektivno gledajući. Ali šta će se desiti ako ona pobegne? Šta ako mi ne odgovori na postavljena pitanja?
Plašim se da spavam sama. Kako ugasim tv, počnem da viđam stvari. Senke igraju oko mene. Znam da ne postoje, ali za mene su one stvarne. Onda slede telefonski pozivi: "Znaš da ne mogu da spavam sama?"
Međutim, sinoć sam rešila da se suočim sa strahom. Naravno da sam ostavila upaljeno svetlo u kupatilu, ali stan mi je i dalje izgledao tako velik i strašan. Vrtela sam se po krevetu sklopljenih očiju. I dok je mašina za veš kloparala sve vreme sam mislila da neko otključava vrata. Paranoja je krenula da me obuzima. Ustala sam, obišla ceo stan i vratila se u krevet. Rešila sam da ovaj put stvarno zaspim.
Prevrtala sam se s jedne strane na drugu, ali kako god da sam se nameštala svetlo iz kupatila bi mi padalo na oči. "Nikad neću zaspati". Opet sam prizvala strah, adrenalin je skočio i tek sad nije bilo šanse da zaspim.
Ustala sam, šetala kroz stan, pokušavala da sebe razuverim da ima senki i šumova.
Razmišljala sam kako moj dečak spava u svojoj sobi sam, kako se ne plaši mraka i senki i kako je mlađi od mene 26 godina. Ušla sam kod njega. Nije se meškoljio. Cucla mu je ispala iz usta, i usne su mu bile napućene. Mnogo je porastao. Krevetac mu je tako mali i popunjen.
I onda mi je pala na pamet jedna ideja. Uzela sam ga u naručje, bez razmišljanja da može da se probudi i razbudi, i prenela ga kod sebe u krevet. Svetlo iz kupatila mu je padalo na lice. Nisam smela da ga ugasim. Čvrsto sam ga zagrlila, a on je počeo da mlatara nogama i rukama. Plivao je po krevetu, izguravši me na samu ivicu. Ipak, nije se probudio.
Vreme je prolazilo, on se bacakao, kmečao, ali i dalje je kao spavao. Kako bih utonula u san osetila bih fudbalerski udarac. Verovatno je sanjao kako trči.
Više nisam mogla da izdržim. San je počeo da me obuzima, dečaka sam vratila u krevetac i ja se stropoštala u svoj. Nisam više videla senke, niti sam čula otključavanje vrata.
I sad sam na poslu. Odlučila sam da je krajnje vreme da se zaista suočim sa svim svojim strahovima. Ne želim više da se vrtim u mestu. Zadaci koje dobijam uvek su isti jer ne mogu da pređem na sledeći nivo. Moraću da se odvojim. Problem je u tome što ja volim svoje lake zadatke. Oni mi daju sigurnost. Skoro sam se setila vremena kad sam morala da pređem sa prethodnog na ovaj nivo. Trud je bio ogroman, ali svi problemi koje sam imala do tada su nestali.
Danima mi odzvanjaju reči: "Nemaš ti problem sa ljudima, već sa situacijom! Možda nju treba da prevaziđeš?"
Pa varnice i oluje, da li želim da vas ostavim? Možda me posle vas očekuje dosada, ali možda i nešto mnogo više od vas. Nisam sigurna da želim da napravim korak...
Powered by blog.rs
