Sweet Dreams
Plašim se da spavam sama. Kako ugasim tv, počnem da viđam stvari. Senke igraju oko mene. Znam da ne postoje, ali za mene su one stvarne. Onda slede telefonski pozivi: "Znaš da ne mogu da spavam sama?"
Međutim, sinoć sam rešila da se suočim sa strahom. Naravno da sam ostavila upaljeno svetlo u kupatilu, ali stan mi je i dalje izgledao tako velik i strašan. Vrtela sam se po krevetu sklopljenih očiju. I dok je mašina za veš kloparala sve vreme sam mislila da neko otključava vrata. Paranoja je krenula da me obuzima. Ustala sam, obišla ceo stan i vratila se u krevet. Rešila sam da ovaj put stvarno zaspim.
Prevrtala sam se s jedne strane na drugu, ali kako god da sam se nameštala svetlo iz kupatila bi mi padalo na oči. "Nikad neću zaspati". Opet sam prizvala strah, adrenalin je skočio i tek sad nije bilo šanse da zaspim.
Ustala sam, šetala kroz stan, pokušavala da sebe razuverim da ima senki i šumova.
Razmišljala sam kako moj dečak spava u svojoj sobi sam, kako se ne plaši mraka i senki i kako je mlađi od mene 26 godina. Ušla sam kod njega. Nije se meškoljio. Cucla mu je ispala iz usta, i usne su mu bile napućene. Mnogo je porastao. Krevetac mu je tako mali i popunjen.
I onda mi je pala na pamet jedna ideja. Uzela sam ga u naručje, bez razmišljanja da može da se probudi i razbudi, i prenela ga kod sebe u krevet. Svetlo iz kupatila mu je padalo na lice. Nisam smela da ga ugasim. Čvrsto sam ga zagrlila, a on je počeo da mlatara nogama i rukama. Plivao je po krevetu, izguravši me na samu ivicu. Ipak, nije se probudio.
Vreme je prolazilo, on se bacakao, kmečao, ali i dalje je kao spavao. Kako bih utonula u san osetila bih fudbalerski udarac. Verovatno je sanjao kako trči.
Više nisam mogla da izdržim. San je počeo da me obuzima, dečaka sam vratila u krevetac i ja se stropoštala u svoj. Nisam više videla senke, niti sam čula otključavanje vrata.
I sad sam na poslu. Odlučila sam da je krajnje vreme da se zaista suočim sa svim svojim strahovima. Ne želim više da se vrtim u mestu. Zadaci koje dobijam uvek su isti jer ne mogu da pređem na sledeći nivo. Moraću da se odvojim. Problem je u tome što ja volim svoje lake zadatke. Oni mi daju sigurnost. Skoro sam se setila vremena kad sam morala da pređem sa prethodnog na ovaj nivo. Trud je bio ogroman, ali svi problemi koje sam imala do tada su nestali.
Danima mi odzvanjaju reči: "Nemaš ti problem sa ljudima, već sa situacijom! Možda nju treba da prevaziđeš?"
Pa varnice i oluje, da li želim da vas ostavim? Možda me posle vas očekuje dosada, ali možda i nešto mnogo više od vas. Nisam sigurna da želim da napravim korak...
Međutim, sinoć sam rešila da se suočim sa strahom. Naravno da sam ostavila upaljeno svetlo u kupatilu, ali stan mi je i dalje izgledao tako velik i strašan. Vrtela sam se po krevetu sklopljenih očiju. I dok je mašina za veš kloparala sve vreme sam mislila da neko otključava vrata. Paranoja je krenula da me obuzima. Ustala sam, obišla ceo stan i vratila se u krevet. Rešila sam da ovaj put stvarno zaspim.
Prevrtala sam se s jedne strane na drugu, ali kako god da sam se nameštala svetlo iz kupatila bi mi padalo na oči. "Nikad neću zaspati". Opet sam prizvala strah, adrenalin je skočio i tek sad nije bilo šanse da zaspim.
Ustala sam, šetala kroz stan, pokušavala da sebe razuverim da ima senki i šumova.
Razmišljala sam kako moj dečak spava u svojoj sobi sam, kako se ne plaši mraka i senki i kako je mlađi od mene 26 godina. Ušla sam kod njega. Nije se meškoljio. Cucla mu je ispala iz usta, i usne su mu bile napućene. Mnogo je porastao. Krevetac mu je tako mali i popunjen.
I onda mi je pala na pamet jedna ideja. Uzela sam ga u naručje, bez razmišljanja da može da se probudi i razbudi, i prenela ga kod sebe u krevet. Svetlo iz kupatila mu je padalo na lice. Nisam smela da ga ugasim. Čvrsto sam ga zagrlila, a on je počeo da mlatara nogama i rukama. Plivao je po krevetu, izguravši me na samu ivicu. Ipak, nije se probudio.
Vreme je prolazilo, on se bacakao, kmečao, ali i dalje je kao spavao. Kako bih utonula u san osetila bih fudbalerski udarac. Verovatno je sanjao kako trči.
Više nisam mogla da izdržim. San je počeo da me obuzima, dečaka sam vratila u krevetac i ja se stropoštala u svoj. Nisam više videla senke, niti sam čula otključavanje vrata.
I sad sam na poslu. Odlučila sam da je krajnje vreme da se zaista suočim sa svim svojim strahovima. Ne želim više da se vrtim u mestu. Zadaci koje dobijam uvek su isti jer ne mogu da pređem na sledeći nivo. Moraću da se odvojim. Problem je u tome što ja volim svoje lake zadatke. Oni mi daju sigurnost. Skoro sam se setila vremena kad sam morala da pređem sa prethodnog na ovaj nivo. Trud je bio ogroman, ali svi problemi koje sam imala do tada su nestali.
Danima mi odzvanjaju reči: "Nemaš ti problem sa ljudima, već sa situacijom! Možda nju treba da prevaziđeš?"
Pa varnice i oluje, da li želim da vas ostavim? Možda me posle vas očekuje dosada, ali možda i nešto mnogo više od vas. Nisam sigurna da želim da napravim korak...
1 Komentari |
0 Trekbekovi
U takvim situacijama samo ti mozes pomoci sebi, znas to i sama!!! Suoci se sa strahom!
Autor Pinokio — 25 Jul 2008, 10:06