Pokreni se!
Radim u jednoj velikoj firmi. Većina mojih kolega je starija od mene oko 20 godina pa naviše. Veoma destruktivna atmosfera puna sujete i zavisti. Dok se nisam zaposlila i dok sam se vrtela u svom svetu i svetu svojih prijatelja, mislila sam da smo svi mi slični na neki način. A onda se zaposliš i vidiš bazu našeg društva, vidiš sve one ljude o kojima čitaš u novinama i ne veruješ da postoje. Tako degradirani, bez poleta, psihički ubijeni. Životi su im tako sivi, svode se na par stvari. Svi redom su opsesivno kompulzivni, neki u blažem, neki u težem obliku. 10 % zaposlenih radi, ostali igraju igrice ili rade jedan mali zadatak ceo dan, kako bi nadređeni videli da oni rade. Bez elana, novih ideja, kreativnosti. Pregršt opravdanja i spuštanja na Zemlju. Ali ja ne želim da budem takva. I dalje sam tu gde jesam. Uglavnom zbog mojih dečaka i materijalne sigurnosti. Verujem da su i oni tako počeli. Nisu smeli da daju otkaz jer su imali porodice. A onda su stalno povlačili crtu tolerancije koju su isto tako stalno prelazili.
Nadam se da se razlikujem od njih. Imam svoj cilj i razlog zašto sam tu gde jesam. I ima još nešto što mi daje dodatnu sigurnost – ne plašim se otkaza! I dolazim do ključnog momenta. Dragi ljudi, svi vi koji ovo čitate, a niste zadovoljni svojim poslovima, iskoristite slobodno vreme na sledeći način:
- Preispitajte sebe i šta najviše u žiovtu volite da radite.
- Sačinite spisak stvari koje volite
- Pokušajte da zamislite svoju ličnu firmu u kojoj sprovodite vašu ideju
- Počnite sa istraživanjem šta vam je sve potrebno da biste ostvarili svoju ideju i napravite detaljan biznis plan.
- Dajte svojoj firmi neko lepo ime i uradite logo.
8 Komentari |
0 Trekbekovi
Draga kolezinice potpuno te razumem. Ja imam sreću, pa radim u privatnoj firmi, gde je direktor moj prijatelj, pa se ne osećam kao radnik, više kao član porodice. Firma i jeste porodična. Stanje koje si opisala je i stanje u celokupnom društvu. Retko ko uspe da održi svoje snove. Još si mlada, i voleo bih da tako razmišljaš i za mnogo godina. Teško je svakako, jer, bez obzira koliko si obrazovan, tvoj trud i znanje se vrednuje isto. Plata je tolika i nema nikakvih stimulansa, a o međuljudskim odnosima ne trošiti reči.
Zato se zahvaljujem Bogu za sve što mi je lepo dao uživotu, da uživam, i sve loše, da bih znao da razlikujem.
Svako dobro ti želim, pozdrav iz ravnice!
Autor Baladašević — 29 Jul 2008, 13:14
Hvala na lepom komentaru. Moja misija ovde da pišem o našem društvu, iznosim činjenice, pa da sakupim pobunjenike i uradim nešto. Ne želim da stanem. I puna sam entuzijazma!
Autor flare — 29 Jul 2008, 13:35
Teško. Kako bi rekao pokojni MIća Tomić u filmu "ko to tamo peva" - treba sve uza zid pa metak u čelo! :)
Ovde će biti ok, jedino kada se politika stavi van zakona i svako ko se bavi ili spomene politiku da se deportuje na neko pusto ostrvo okruženo ajkulama. Pa neka žive od prazne priče i obećanja.
Autor Baladašević — 29 Jul 2008, 13:47
Uh! Odlično si "zagrebala" površinu baruštine. Ne treba dozvoliti gaženje po integritetu i ljudskom dostojanstvu, nikada.
Autor tanja3 — 29 Jul 2008, 13:55
Tako je! Negde smo zaboravili da je čovek centar priče! Nema tog novca koji može da nadoknadi uskraćenu sreću! Samo nastavite sa komentarima! Živela sreća!
Autor flare — 29 Jul 2008, 14:09
Dobro je sto si puna entuzijazma... :)))
Ja sam bila... ;)
Autor iluzija — 29 Jul 2008, 14:10
Ah, dobro mi je poznata ta prica, iako nisam zaposlena, znam iz drugih razloga da je tako... i ne samo sto se ne radi, vec se uzima i volja onima koji bi da rade... a pokrenuti svoj biznis... eh, muka jos veca.
Autor hyperblogger — 29 Jul 2008, 17:45
Ja sam ti iz druge priče,najstarija sam od "koleza"a radim najviše,kao da sam tek počela,hehehe.Sudbine su različite,hoće me posao :)))
Autor sanjalice — 29 Jul 2008, 21:37